Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Na­vr­zme se ta­ko, s vre­me­na na vri­je­me, po­ne­ki Al­ba­nac (aj da bu­dem po­li­tič­ki ko­rek­tan) pa pri­je­ti ka­ko će me ubi­ti zbog od­la­ska na Ko­ša­re, u Kru­mu, Kuks, re­por­ta­ža o stra­da­nju i pat­nji Sr­ba na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, uz već fol­klor­no: “Ima­mo tvo­ju fo­to­gra­fi­ju, će­ka­mo te!”
Ismi­jem se slat­ko s tim če­ka­li­ca­ma, čak im i na­pi­šem u ko­jim ka­fi­ći­ma sje­dim po Be­o­gra­du, da ne dan­gu­be če­ka­ju­ći me do­le, jer još va­ži ne­ka­kva po­tjer­ni­ca za mnom, či­sto da zna­ju gdje u ko­je do­ba da­na mo­gu da me “ovje­re” (al da pla­te pi­će, ne vo­lim da osta­jem du­žan), pa se ta­ko ra­sta­ne­mo uz “po­zdra­ve” fa­mi­li­ji i upo­zo­re­nje za kraj: “Go­tov si, Mi­ha­il!” (ko da sam bu­rek, pa mi još i po­gri­je­še ime, go­re ne­go da me ubi­ju, no...).
Od pre­kju­če se, evo, na­va­di­lo ne­ko mom­če iz Pe­ći, pre­zi­me­na Be­ći­raj, ve­li da sam se jed­nom pro­vu­kao, ali da ću sle­de­ći put osta­vi­ti ko­sti na Pro­kle­ti­ja­ma!
Iz­vi­nim se le­po mom­ku što sam se, eto, pro­vu­kao, obe­ćav­ši da ću sle­de­ći put da mu se na­ja­vim, da me ne vi­tla po Me­to­hi­ji ne­go upu­ca ko čo­vje­ka s pro­zo­ra, u pi­dža­mi­ci, i za­hva­lim za ono o ko­sti­ma, jer, za­i­sta, vje­ru­jem da ne­ma ve­će mi­lo­sti ne­go osta­vi­ti ih na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji!
Pje­ni dječ­ko tri da­na, već stan­dard­no: sje­me, ple­me, maj­ku kar­pat­sku, krv, lo­zu, sa­ti­re mi sve do mu­ška­tle i to na per­fekt­nom srp­skom, pa iz­go­ri si­ro­ma kad mu na sve od­go­vo­rim: “Vi­diš ka­ko je li­je­po kad obo­ji­ca po­le­mi­še­mo na ma­ter­njem...”!
E, on­da vrag od­ne­se ša­lu kad je po­me­nuo ne­što što se ov­dje već za­bo­ra­vi­lo i što me je za­i­sta pre­pla­ši­lo- ka­fić “Pan­da” i ubi­stvo še­sto­ri­ce na­ših mom­či­ća, od ko­jih je je­dan bio sin jed­nog od oče­vih naj­bo­ljih pri­ja­te­lja!
Na­pi­še mi do­slov­no: “A za “Pan­du” ste vi sa­mi pri­zna­li da je srp­ku dje­cu ubi­la va­ša “cr­na ru­ka”!”
To “mi” se od­no­si na na­šeg vaj­nog pre­mi­je­ra, ko­ji je iz­ja­vio ta­ko šta (da ne bu­dem gru­blji) i za­ću­tao za­u­vi­jek, dav­ši eto sva­koj šu­ši ar­gu­ment da upre pr­stom na nas i ka­že: “Mon­stru­mi, po­bi­li ste svo­ju dje­cu!”
Za­lu­du sam ja avet­nom Pe­ćan­cu ob­ja­šnja­vao da Vu­či­će­va vri­je­di ko­li­ko i Ven­di­na da je ne­vi­na, oba kra­ja ba­ti­ne su u tom tre­nut­ku bi­la u nje­go­vim ru­ka­ma!
Ne­ma Pe­ćan­ca ko­ji ime­nom ne zna ko je uči­nio taj stra­vi­čan zlo­čin!
Sla­vi­li su kur­ja­ci u se­lu na­do­mak Pe­ći smrt dje­ce kao da sla­ve ro­đe­nje, ka­ko već sa­mo mon­stru­mi mo­gu, ali ne- Vu­čić je do­zvo­lio se­bi da tre­sne ne­što mno­go ve­će od glu­po­sti i da sve osta­ne na to­me!
Ska­me­nio sam se, ni­šta mi vi­še ni­je bi­lo smi­je­šno, ni­ti sam da­lje po­le­mi­sao s fu­ka­rom, shva­tiv­ši da ne­mam pra­va da se lju­tim na nje­ga kad mu je Sr­bin dao i po­ga­ču i nož raz­re­zav­ši kri­vi­cu za krv an­đe­la na na­šim ru­ka­ma!
Ni­ko vi­še ni­je po­me­nuo “Pan­du” od ta­da, ni­ti se ve­li­ki ša­man udo­sto­jio da na svo­jim is­pra­zno-isto­rij­skim kon­fe­ren­ci­ja­ma za štam­pu po­rek­ne ili do­ka­že tu stra­ho­tu ko­ju je us­tvr­dio, obi­lje­živ­ši nas za vjek vje­ko­va i opo­ga­niv­ši gro­bo­ve go­lo­bra­dih mu­če­ni­ka!
Ono što me po­sle sve­ga po­naj­vi­še pla­ši je­ste osje­ćaj da se Ko­so­vom i Me­to­hi­jom tre­nut­no zo­re oni ko­ji su ga jed­no­stav­no vi­še vo­lje­li!
Ka­ko da se otrg­nem tom uti­sku kad mi je jed­nom re­če­ni­com ave­ti­nja do­ko­na za­če­pi­la usta, pod­sje­tiv­ši me na re­či “naj­mu­dri­je” gla­ve ot­kad je gla­va u Sr­ba!
Evo, pred­sjed­ni­če vla­de, naj­lju­ba­zni­je Vas mo­lim da sad sa­zo­ve­te to va­še dru­id­sko ko­lo zva­no kon­fe­ren­ci­ja za me­di­je i vra­ti­te se ko­ji mje­sec u na­zad i ka­že­te šta zna­te ili pri­zna­te da ste sla­ga­li!
Pre­vi­še nas ko­šta­ju va­ša mag­no­ve­nja i ola­ko da­te iz­ja­ve, kao da ste u ka­kvoj ulič­noj an­ke­ti!
Ni­je pro­blem što je ovaj pe­ćan­ski miš spo­či­tao me­ni Va­še ri­je­či, već što će do­vi­je­ka sva­ko to isto spo­či­ta­va­ti na­šim po­ko­lje­nji­ma dok i sa­ma ne poč­nu da vje­ru­ju u to, a zna­te kao i ja, kao i či­ta­va Peć, Me­to­hi­ja, ko je to uči­nio- ime­nom i pre­zi­me­nom!
Da sju­tra Sr­bi­ju od­ve­de­te u raj uza­lud vam kad pre­či­ce tra­ži­te kroz pa­kao!
Je­ste li svje­sni šta ste uči­ni­li?!
Pi­ja­ni­ca što tre­sne na­ve­če is­ki­ja­va tri da­na, a ka­mo­li kad pre­mi­jer vaj­ni “sve­že” či­ta­vu na­ci­ju ko ka­kva vla­ška ba­ba vra­ča­ra!
Ni­je vam ovo bi­la ni pr­va ni po­sled­nja, ali mo­žda naj­te­ža od svih!
Re­ci­te mi, evo po­slu­ša­ću, šta da ka­žem kad mi se sle­de­ći ja­vi, za­pri­je­ti, i us­put po­me­ne ka­ko će mi ra­su­ti ko­sti po ze­mlji u ko­joj po­či­va­ju dje­ca ko­ju je na­ša “cr­na ru­ka” po­bi­la?!
Iz­vi­ni­te, ili ne­moj­te, ali ima ona sta­ra i um­na: “Što jed­na bu­da­la is­kri­vi sto­ti­nu pa­met­nih ne mo­gu da is­pra­ve!”
Ne pla­šim se ja njih, vje­ruj­te, već nas!
Po­no­san sam na sve što sam kao no­vi­nar i čo­vjek uči­nio, sra­mo­ta me je, me­đu­tim, što ne stre­pim od nji­ho­vih dje­la, već od Va­ših ri­je­či!
Od ne­če­ga se mo­ra umri­je­ti, ni­je pro­blem, ali ne od sti­da zbog la­ži!
Ta­ko ne že­lim da odem...